Sam… Nisam bio siguran ni koji je dan. Jedino sam znao da ne mogu više ovako. Sve sam probao. Kako sam pokušavao da budem dobar svojima, nisam uspevao. Uvek isto. Niko me nije razumeo. Prijatelji su mi nudili alkohol da bih se opustio. I napio sam se. Puno puta. Nije vredelo, osećao sam se sve gore. Nije pomagalo ni to što sam izašao na par sastanaka sa devojkama. Čini mi se da su me čudno gledale. Možda sam i ja ćudno gledao njih. I ponovo mi je bivalo sve gore. Čamotinja. Praznina. Ja sam neuspešan. Otac mi je često govorio da nisam ni za šta. Majka da će poludeti zbog mene. A ja… Ja nisam znao. Nisam ništa znao. Znao sam samo da u mojoj pećini, osim obrisa ljudskih senki koje seju iluzije, nema ničega što bi me usrećilo. Stigao sam do dna. Dno. Bilo je u tome i neke samodovoljnosti. Onda sam odlučio. Osetio sam. Ili ću ja rešiti ovu moru ili će ona rešiti mene. Samoubistvo. Ne još, imam i ja nekog keca u rukavu. Čuo sam za čoveka koji pomaže ljudima, koji je pravi profesionalac. Odlučih da probam. Da savladam strah iako ne znam šta me čeka.
Otišao sam prvi put i kako sam sedeo u čekaonici pomislih da odustanem, da ja ovo ne mogu i da dodjem kada budem spreman. Ali ne, neću prevariti samog sebe. Ne ovog puta. Previše je važno. Jedna devojka je izašla iz njegove ordinacije. Prošla je pored mene. Imao sam utisak da me nije ni primetila. Šta sada? Rekao je samo: “Izvolite”. I ja sam ušao. Seo sam i pažljivo gledao njegovo lice. Nisam znao odakle da počnem. Rekao mi je: “Nije bitno, odakle god da počnete, u redu je.” I tako sam počeo. Ono što se dešavalo narednih godina, jednom nedeljno, svakog četvrtka u 5, izuzev u nekim situacijama i tokom odmora.
Više nisam bio sam. Nije mi govorio nikakva rešenja, nikakve mudrosti. Učinilo mi se čudnim što je svu pažnju usredsređivao na sadašnji trenutak. Ubrzo shvatih da nije toliko bitna prošlost u kojoj sam se toliko gušio. Bitan je odnos, naš odnos. Stekao sam više saputnika nego učitelja. Nekoga ko će biti samnom u mojoj pećini. Nekoga ko me neće terati da izadjem iz nje, niti me primoravati da menjam ljude oko sebe. Nedelju dana, od četvrtka do četvrtka saznao sam šta znači kada čovek nije sam. Kada je na ravnoj nozi sa nekim bez obzira na to što taj neko ima znanje koje ja nemam. Nisam ni primetio kada sam izašao na svetlost. Nisam više bio u pećini. Naučio sam da nije važno šta ti neko kaže nego ono šta se u odnosu sa tom osobom desi. To je moja mudrost, ali ne i tvoja. Svoju mudrost ćeš morati da pronadješ sam.
Slaviša Savić
Leave a reply