Životne krize

Kako nastaju, čemu služe i kako se prolaze?

Reč kriza potče od grčke reči “krino” koja  znači boriti se, sporiti, odlučiti. Reč  kriza  označava onaj presudni trenutak u kome se završava jedan period i počinje novi, koji je potpuno drugačiji, mnogo bolji ili gori od prethodnog. U kritičnom periodu uvek dolazi do promene. Iz njega niko ne izlazi onakav kakav je bio.  

U psihologji se pojam krize koristi da označi stanje kratkotrajne psihičke pometnje, u kome različiti mehanizmi koje su ljudi koristili da izađu na kraj sa pritiscima iz spoljašnje sredine nisu dovoljni. Tada su bivaju primorani da potraže nove, da reorganizuju svoje ponašanje, stavove, sisteme vrednosti, ili jednom reči, da se promene.

Kada kriza nastaje?

Kriza nastaje najčešće kada se osoba suoči sa naglom, neočekivanom i iznenadnom promenom u svom okruženju. Smrt bliske osobe, traumatsko iskustvo, veliki gubitak i slične situacije gotovo uvek vode razvoju psihičke krize. Zato se neke krize ubrajaju u tzv. “reaktivna stanja” – u pitanju su reakcije na životne događaje, sasvim očekivane i normalne u situacijama koje su nove, i koje u tom slučaju predstavljaju izazov za osobu. Težina krize zavisi od iznenadnosti promene koja je nastala u životu osobe i od njene veličine. Što je neki životni događaj manje očekivan, što je manja verovatnoća da se desi, dovešće osobu do veče psihičke pometnje.

Ne moraju jedino velika, neočekivana dešavanja da dovedu do nastanka krize. U savremenom društvu ljudi se često nalaze u situacijama da reaguju nervozom, povišenjem stresa i napetošću na sitne događaje u kojima se svakodnevno zatiču. Oni se ne mogu prepoznati kao poseban uzrok krize, ali mogu dovesti osobu do tačke visoke iscrpljenosti u kojoj, ukoliko ne promeni strategiju izlazaka na kraj sa njima, može završiti sa još većim zdravstvenim problemom.

Kako psihička kriza izgleda?

Kriza se uvek razvija postepeno. Osoba koja prolazi kroz neke, manje ili više, teške životne događaje prvo pokušava da se sa njima suoči na načine koje je do tada koristila – na primer, može provoditi puno vremena pričajući sa prijateljima ili može pokušavati da racionalno traži razloge za i protiv određenog načina ponašanja. Međutim, te stvari ne moraju dovesti do toga da se osoba bolje oseća.  Tada nastupa druga faza u razvoju krize – u osobi raste tenzija, pojavljuje se anksioznost, uznemirenost i bespomoćnost. Ljudi se često u ovoj fazi žale da imaju utisak da ne funkcionišu intelektualno kao ranije, da često ne mogu da se nateraju da rade ili razmišljaju o nekim stvarima, da previše vremena provode zaokupljeni problemom.

Treća faza nastupa kada osoba polako počinje da iznalazi nove načine rešavanja problema. Ona usvaja nove oblike ponašanja, svoje emocije prihvata na drugačiji način, odlučuje da promeni neke lične ciljeve, ili preduzima neku drugu akciju na unutrašnjem planu koja bi mogla da joj donese rasterećenje.

Ova faza predstavlja ono što se u najužem smislu naziva “krizom”. To je trenutak u kome od uspešnosti osobe u nastojanjima da izmeni nešto  u sebi zavisi da li će doći do napredovanja – uspešne reorganizacije psihičke strukture, i prilagođavanja zahtevima nastale situacije ili će doći do nazadovanja koje se završava “tačkom sloma”.